Mrežne komunikacije

Standardno kancelarijsko okruženje podrazumeva računarsku mrežu u kojoj su računari i ostali mrežni uređaji međusobno povezani žičnim ili bežičnim putem. Zaposleni koriste mrežne resurse za pisanje dokumenata, deljenje fajlova sa kolegama, štampanje izveštaja i slanje elektronske pošte. Struktura mreža je uglavnom svima nepoznata, ali shvatanje principa rada jedne mreže uopšte nije teško.

Već znate da računarska mreža obuhvata hardver, kao što su personalni računari i štampači, koji su povezani kablom ili wireless-om. Svrha povezivanja jeste međusobna razmena podataka, a sve u cilju ostvarenja nekog posla. Sledeći korak jeste razumevanje samog procesa razmene podataka – kako računari međusobno komuniciraju? Odgovor na ovo jesu digitalni signali.

Računari su sposobni da veoma brzo obrađuju ogromne količine podataka. Oni rade sa digitalnim podacima koji predstavljaju niz elektronskih pulseva koji su ili „uključeni” ili „isključeni”. Ukoliko je puls „uključen” ima vrednost 1, a ukoliko je „isključen” tada ima vrednost 0. Ove jedinice i nule su poznate kao binarni brojevi odnosno bitovi.

Svaki bit predstavlja neki deo podatka. CPU (centralni procesor)

generiše i čita komplete od 8 bitova istovremeno. Ovakav sistem odlično

funkcioniše unutar računara, ali ukoliko računar želi komunicirati sa drugim računarom, tada podatak mora proći kroz mnogo promena da bi stigao na odredište. Da bi se ovakav protok podataka ostvario, binarni podaci se pažljivo enkoduju u digitalni signal koji može putovati različitim medijumima (bakarnim, optičkim kablom, vazduhom…). Kada dođe do odredišnog računara, signal se dekoduje da bi se dobili izvorni podaci koje će CPU drugog računara obraditi i završiti posao.

10Base-T i Ethernet

Metoda enkodovanja digitalnih signala se odabira na osnovu vrste mreže. Na primer, metod pod nazivom „Machester code” se koristi u 10BASE-T mrežama. Međutim, ove mreže verovatno poznajete pod nazivom Ethernet. Ethernet je dizajniran za povezivanje različitih tipova računara, na primer, računara sa različitim operativnim sistemima.

Reč Ethernet obuhvata tri osnovne grupe – Ethernet, Fast Ethernet i Gigabit Ethernet – koje su opšte poznate. U okviru svake grupe, postoje podgrupe koje se međusobno razlikuju po brzini transmisije podataka, vrsti kablova, maksimalnoj razdaljini kablova i metodi enkodovanja.

10Base-T i 100Base-TX— Struktura naziva

Ethernet koristi specijalne notacije za označavanje brzine transmisije podataka – 10Base-T, 100Base-TX i 1000Base-T su samo neki od primera. Prefiks (10, 100 ili 1000) označava brzinu transmisije koja je izražena u bitima po sekundi (bps). Ovo predstavlja broj binarnih cifara (0 ili 1) koje se mogu preneti u sekundi. Kako Ethernet ima mogućnost slanja ogromne količine bitova u kratkom vremenskom intervalu, slovo M (Mega) se izostavlja iz prethodno navedenih notacija. Ovo znači da 10Base-T može vršiti transmisiju 10 miliona bita po sekundi, a 100Base-TX može vršiti transmisiju 100 miliona bitova po sekundi.

Reč „Base” označava Baseband.

Sufiks nakon reči Base označava vrstu kabla koja je potrebna da bi se ostvarila željena brzina. Iako smo pomenuli bakarnu žicu, drugi načini enkodovanja mogu proizvesti još bržu transmisiju korišćenjem drugih kablova, kao što je optički kabl.

Mrežni kablovi i konektori

Kablovi i konektori koji se koriste za formiranje mreža se proizvode po striktnim industrijskim standardima. Svaka vrsta kabla poseduje odgovarajući konektor.

Postoji nekoliko vrsta Ethernet kablova i konektora, koji odgovaraju različitim tipovima Ethernet-a. Najčešće korišćeni jesu Unshielded Twisted Pair (UTP) i Shielded Twisted Pair (STP). Ovi kablovi poseduju odgovarajuće konektore, koji su poznati pod nazivom RJ-45.

Mrežne kartice

Da bi se digitalni signali preneli preko mreža oni moraju biti enkodovani određenim metodama. Međutim, koji hardver to omogućava? Svaki računar koji želi biti na mreži poseduje mrežnu karticu (NIC, Network Interface Card) koji konvertuje i prilagođava signale za slanje medijumom kroz mrežu. Kartica takođe može imati mogućnost da konvertuje signale sa jednog mrežnog standarda na drugi.

Proces konverzije je jednostavan, ali je tehnologija jako kompleksna. Ukratko, mrežna kartica pošiljaoca privremeno čuva digitalne signale, enkoduje ih, a zatim generiše napon za transmisiju preko mreže. Na prijemnoj strani proces je obrnut. Mrežni kabl se priključuje na konektore na mrežnoj kartici.

Imajte na umu da se mrežne kartice mogu sresti i pod nazivima NIB (Network interface board), LAN adapter, LAN kartica, LAN board ili Ethernet kartica. Kartice su dizajnirane da podrže transmisiju signala na mreži. Na primer, kartica dizajnirana za Fast Ethernet se ne može koristiti u gigabitnoj mreži (* može, ali će predstavljati usko grlo mreže).

Vrste mreža i oprema

Šta je jednostavna mreža?

Jednostavna mreža se formira kada se dva ili više računara međusobno povežu. Digitalne informacije sa prvog računara se preko mrežne kartice (NIC) računara prenose na mrežu. Tako prenešene, informacije putuju datom konekcijom (žičanom ili bežičnom). Mrežna kartica drugog računara prima podatke sa mreže i iste konvertuje u oblik koji je razumljiv računaru.

Mreže se obično dizajniraju za više korisnika, tako da se mogu sastojati od više međusobno povezanih računara i mrežnih uređaja. Važna karakteristika računarskih mreža jeste njihova fizička konfiguracija. U ovom delu će ukratko biti opisani elementi jedne standardne mreže.

Šta je LAN?

Lokalna mreža LAN (engl. Local Area Network) je skup računara koji su povezani u jednu računarsku mrežu, na relativno malom prostoru, kao što su kancelarija, više kancelarija ili zgrada. Ova mreža može da broji dva i više računara koji su povezani na određen način. Neki periferni uređaji kao što su štampači, modemi i sl., takođe se ubrajaju u ovu mrežu. Glavna karakteristika lokalnih mreža, po čemu se one razlikuju od mreža na velikim područjima (WAN) jeste mnogo veća brzina prenosa podataka (reda 10 do 1000 MB/sec) i nepostojanje potrebe za zakupljenim telekomunikacionim vodovima.

Najčešći metod povezivanja računara u lokalnoj mreži jeste kablovima (Eternet) ili bežična mreža. Lokalna mreža može, najčešće preko nekog rutera, biti povezana sa drugim mrežama u veću WAN mrežu ili direktno preko provajdera na Internet.

Wide Area Network (WAN)

WAN akronim od (engl. Wide Area Network) (Računarska mreža širokog područja u bukvalnom prevodu, ili Širokopojasna mreža u slobodnom prevodu) je računarska mreža koja pokriva šire područje – grada, regiona ili države. Ponekad se izraz WAN koristi za mrežu koja koristi rutere i javne komunikacione veze.

WAN se koristi za povezivanje različitih LAN mreža tako da omogućuje komunikaciju između korisnika i računara u različitim mrežama. WAN se gradi za potrebe jedne ili više kompanija ili pojedinca ili za potrebe internet provajdera koji je koriste kako bi omogućili pristup internetu lokalnim mrežama i pojedinim računarima.

Od čega se mreža sastoji?

Mreže uključuju veliki broj različitih hardverskih komponenti odnosno uređaja. Ti uređaji su povezani da bi služili kao resursi korisnicima na mreži. Uređaji koji su Vam već poznati jesu računari, štampači i druga kancelarijska oprema. Druga vrsta opreme sa kojom možda niste upoznati jesu hub-ovi (switch-evi), ruteri i serveri. Ovi uređaji obavljaju centralne zadatke mreže.

Hub

Repeater hub je jednostavno čvorište koje se koristi u LAN mrežama sa topologijom zvezde. Podatak sa jednog povezanog uređaja se šalje svim ostalim uređajima koji su povezani na hub. Hub je pogodan za male mreže.

Repeater hub-ovi ne mogu istovremeno vršiti slanje i prijem podataka. Oni pokušavaju da izbegnu kolizije signala korišćenjem poznate metode CSMA/CD (Carrier Sense Multiple Access with Collision Detection). Upotrebom ove metode, računar osluškuje stanje na mreži da bi zaključio da li na mreži postoji saobraćaj ili ne, i da bi na osnovu dobijene informacije poslao signal. Međutim, čak i sa CSMA/CD, kada više računara pokuša da pošalje podatke, kolizije se mogu dogoditi.

Switching hub je efikasniji kada se radi o većoj količini saobraćaja na mreži. Podatak sa jednog računara se šalje samo jednom odredišnom računaru, a ne svim računarima, kao što je to slučaj kod prethodne vrste hub-ova.

Switching hub-ovi prevazilaze problem kolizije podataka, sa internom strukturom koja liči na raskrsnicu na autoputu. Oni koriste prednosti UTP kablova. Više čvorova odnosno računara može istovremeno slati i primati podatke, bez kolizije.

Sve bolje karakteristike switching hub-ova i njihova sve niža cena ih čine dostupnim za mnoge primene u različitim mrežama.

Ruteri

Ruter je računarski uređaj koji služi za međusobno povezivanje računarskih mreža. On ima funkciju da za svaki paket podataka odredi putanju – rutu kojom taj paket treba da ide i da taj isti paket prosledi sledećem uređaju u nizu. U malim lokalnim mrežama ruter se obično postavlja da bude veza između same mreže i interneta. Tako, na primer, ADSL ruter služi kao veza između kućne mreže i mreže Internet provajdera do koje ruter dolazi preko ADSL veze.

Serveri

Mrežni server je namenski ili višenamenski računar koji pruža mrežne servise drugim računarima na mreži. Na primer, mail server omogućava prijem i slanje elektronske pošte, dok printer server omogućuje servise štampanja računarima u mreži. Softver koji je instaliran na serveru određuje i samu svrhu servera.

Međusobne veze između uređaja i servera na mreži predstavljaju važan način za razlikovanje dva glavna tipa mreža: peer-to-peer i klijent-server mreže.

Šta je peer-to-peer mreža?

Peer-to-peer mreža je mreža sastavljena od ravnopravnih računara. Svaki računar može biti i klijent i server bilo kom korisniku na mreži.

Softverskim podešavanjima svakog računara je veoma lako upravljati, ali ukoliko je računar isključen, tada je nemoguće koristiti resurse koje on obezbeđuje. Takođe, kada neko pokuša da pristupi resursima određenog računara, performanse računara koji pruža resurs opadaju.

Peer-to-peer mreža se uopšte koristi za male LAN mreže sa 5 do 10 uređaja. Kod većih mreža se koristi klijent-server arhitektura.

Vrste LAN mreža

LAN mreža se sastoji od kablova i čvorova. Čvorovi su uređaji koji su povezani na mrežu (kao što su računari, štampači …). Tri najčešće korišćene topologije LAN mreža su: topologija zvezde, topologija magistrale i topologija prstena.

Zvezda: čvorovi su povezani u radijalnom obiliku sa centralnom tačkom povezivanja.

Magistrala: svi čvorovi su međusobno redno povezani.

Prsten: čvorovi su međusobno kružno povezani. Poznat i kao Token Ring.

Šta je domen?

Reč „domen” može označavati više pojmova, u zavisnosti od oblasti u kojoj se koristi:

1. U sferi interneta reč domen označava jedinstveno ime koje identifikuje internet sajt. Na primer: domen www.masterbc.co.rs je vezan za našu kompaniju CCTV Centar Master. Registracijom domena, lice ili kompanija, izabrani naziv domena registruje na svoje ime kod ovlašćenog registratora domena, čime stiče pravo korišćenja domena tog naziva za svoj veb sajt.

2. U sferi klijent-server mreža, reč domen podrazumeva postojanje servera koji ima posebnu ulogu-rolu koja se zove Domenski kontroler (Domain Controller-DC), i radnih stanica koje su u vezi sa Domenskim kontrolerom.

Radne stanice koje su u domenu, posle autentifikacije na taj domen, putem korisničke šifre-lozinke, imaju pristup deljenim mrežnim resursima koji mogu biti:

• zajednički, tj. mrežni, štampač na kome mogu štampati svi ovlašćeni korisnici domena

• mrežni diskovi – na kojima se mogu čuvati podaci svih korisnika sistema ili koji mogu poslužiti da korisnici sistema putem tih diskova razmenjuju podatke međusobno.

Domen je prvi put uveden od strane kompanije Microsoft i gore opisan sistem je u upotrebi od verzije operativnog sistema „Windows 2000 Server” pa do najnovijeg „Windows 2012 Server”.

Šta je klijent-server mreža?

Klijent-server mreža se sastoji od najmanje jednog mrežnog servera koji je povezan sa ostalim mrežnim uređajima, koji predstavljaju klijente.

Postoje mnoge prednosti klijent-server mreža u odnosu na peer-to-peer mreže. Postavljanjem servera koji će služiti za čuvanje i transfer podataka, na primer, više nije potrebno oslanjanje na pojedinične računare i njihove resurse. Ovo takođe eliminiše i slabljenje performansi koje se javljaju zbog pristupa jednog računara resursima drugog računara.

Ipak, ukoliko se odlučite za primenu klijent-server mreže, morate biti spremni za zapošljavanje Administratora koji će održavati server i administrirati mrežom. Cena često pokazuje da se ovaj tip mreža koristi u srednjim i većim LAN mrežama. Od skora, jednonamenski serveri niskih cena postoje i na našem tržištu i počinju da se koriste u manjim i srednjim mrežama.

E-mail umrežavanje

Kako e-mail funkcioniše

Većina ljudi je upoznata sa slanjem i primanjem elektronske pošte korišćenjem nekog od poznatijih programa za elektronsku poštu, kao što su Outlook ili Thunderbird. Kako zaista izgleda proces slanja i prijema pošte?

E-mail je servis koji se nudi na klijent-server mrežama. U prethodnom delu ovog izlaganja ste uvideli da u klijent-server mreži server pruža mrežne servise klijentima, na njihov zahtev.

U e-mail klijent-server mreži, postoje dva tipa servera – server za slanje(SMTP server) i server za primanje pošte (POP3 server ili IMAP4 server).

Razlog za korišćenje različitih servera za slanje i prijem elektronske pošte jeste činjenica da su protokoli koji se koriste različiti (SMTP i POP protokoli).

Zajedno, SMTP i POP server se zovu mail serveri.

Sa dijagrama ispod, možete videti da e-mail sistem isporučuje e-mail na mrežu na način koji je veoma sličan načinu na koji poštanski sistem isporučuje pismo u Vaše sanduče.

Šta je SMTP server?

SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) server se koristi za slanje i distribuciju e-mail-ova. EMail se enkoduje u SMTP format i šalje se putem Interneta do SMTP servera primaoca.

Šta je SMTP server?

SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) server se koristi za slanje i distribuciju e-mail-ova. EMail se enkoduje u SMTP format i šalje se putem Interneta do SMTP servera primaoca.

Šta su POP3 i IMAP serveri?

POP (Post Office Protocol) ili IMAP (Internet Message Access Protocol) server je zadužen za primanje elektronske pošte. POP i IMAP protokoli se veoma brzo razvijaju pa tako danas poznajemo POP3 i IMAP4 protokol

Razlika između POP i IMAP servera jeste što se mejlovi primljeni POP serverom čuvaju na klijentskoj strani, dok kod IMAP-a svaki korisnik ima zasebno „sanduče” na serveru.

Korisnici koji imaju pristup IMAP serveru mogu odlučiti da li će primiti mail nakon pregledavanja naslova i pošiljaoca. Ovo je veoma korisno za ljude koji su neprekidno u pokretu i koji ne žele da preuzimaju nebitne mail-ove.

Šta je DNS server?

DNS (Domain Name System) je, u osnovi, sistem koji pretvara imena računara u IP adrese. DNS takođe obezbeđuje podatke i o serverima elektronske pošte na domenu (MX), početnom DNS serveru (SOA) i drugima. DNS je zasnovan na hijerarhijskom principu i jedan je od osnovnih komponenti Interneta.

DNS server poseduje uporedne tabele za upoređivanje tekstualnih adresa i odgovarajućih IP adresa.

DNS serveri se dosta koriste, a kod sistema video nadzora, alarmih sistema i u još mnogo primena se mogu naći DDNS serveri odnosno Dynamic DNS serveri.

Kako email putuje od izvora do odredišta?

Kada korisnik u svom mail klijentu (Outlook, Thunderbird … ) pritisne taster Send, data elektronska poruka se šalje do SMTP servera koji je podešen u klijentu.

Korišćenjem IP adresa (koje su dobijene preko DNS servera), email putuje internetom do SMTP servera na kome se nalazi sanduče primaoca.

Primalac podešava svoj klijent da automatski proverava da li je poruka pristigla na POP (ili IMAP) server, na primer, na svakih 10 minuta.

POP (ili IMAP) server proveravaju sadržaj sandučeta primaoca. Mail klijent obaveštava primaoca u prispeću nove pošte, i tada je primalac spreman za preuzimanje dospelih elektronskih poruka.

Globalne i privatne IP adrese

Šta je IP adresa?

Internet Protokol (IP) adresa je jedinstveni identifikacioni broj dodeljen svakom računaru koji je povezan na IP mrežu – Internet ili Intranet.

Koji su standardi IP adresa?

IP adresa pripada standardnoj notaciji koju svi koriste. Trenutna verzija ove notacije je IPv4. IP adresa verzije 4 jeste 32-bitni broj podeljen na četiri dela. Svaki od tih delova ima 8 bitova, kao na primer: 11110000.111 10000.00001111.11110000.

IP adresa u decimalnoj notaciji se piše kao grupa od četiri broja: XXX. XXX.XXX.XXX, gde XXX može uzimati vrednost od 000 do 255. IP adresa, kao niz brojeva, je često teška za pamćenje. Međutim, ovde na snagu stupa korišćenje već pomenutog DNS-a. DNS server prevodi IP adrese u tekstualne domene i obratno, da bi se korisnicima olakšalo korišćenje Interneta.

Maksimalni broj IP adresa koji može biti kreiran IPv4 notacijom je oko 4,2 milijarde. Ovo se lako može izračunati kombinacijom svih mogućih delova IP adrese:

256 x 256 x 256 x 256 = 4294967296

Ova cifra zvuči da je dovoljno velika, ali postoje sumnje da baš i nije tako. Kao rezultat, sledeća verzija IP protokola koja će naslediti trenutnu je IPv6.

IPv6 koristi 128-bitne adrese (16-bitni brojevi podeljeni u 8 sekcija), takoda je ukupan broj IP adresa mnogo veći (prevelik) od broja koji je nama potreban (340 triliona x 1024).

Sa IPv6, ne samo da će se broj IP adresa povećati, već će biti omogućeno automatsko kreiranje IP adresa od strane elektronskih terminala i uređaja.

Ovo znači da će kućni digitalni aparati i terminali drugih vrsta (kao što su automobili, uređaji za praćenje vitalnih funkcija, mobilni telefoni) moći da koriste praktično neograničen broj IP adresa da bi se povezali na mrežu.

Kako se upravlja IP adresama?

Globalne adrese se dodeljuju od strane neprofitne organizacije – Internet Corporation for Assigned Names and Numbers (ICANN).

Tri druge podorganizacije su zadužene za .com, .net i .jp domene.

Kada se problem preopterećenja IPv4 adresa prvi put pojavio, uveden je koncept privatnih odnosno lokalnih IP adresa. Iako koncept IPv6 adresa ukida postojanje privatnih IP adresa, one se i dalje široko koriste. IPv4 će još mnogo godina biti standard pre nego što bude zamenjen IPv6 standardom.

Šta je globalna IP adresa?

Globalna IP adresa je jedinstvena adresa koja se koristi na Internetu. Kao što je prethodno pomenuto, trenutne globalne IP adrese su 32-bitne (IPv4). Sledeća generacija IP adresa je 128-bitna (IPv6).

Šta je privatna IP adresa?

Privatna ili lokalna IP adresa je jedinstvena adresa koja se koristi u zatvorenoj mreži (LAN ili WAN), koja nije direktno povezana na Internet. Na različitim LAN ili WAN mrežama, korisnici mogu imati iste privatne IP adrese. To nije problem, sve dok su mreže fizički razdvojene jedna od druge.

ta je maska podmreže?

Kada velika kompanija ili organizacija dobije globalnu IP adresu od svog Internet provajdera (ISP), ona deli uslugu sa uređajima i korisnicima na svojoj mreži. Efektivna distribucija usluga se postiže deljenjem mreže na manje celine odnosno podmreže. Mrežni ruteri povezuju podmreže i garantuju ispravnu razmenu podataka između podmreža.

Svaki uređaj na podmreži ima svoju privatnu IP adresu. Maska podmreže je informacija koju ruter koristi da bi ustanovio kojoj podmreži pripada koja IP adresa.

Privatna IP adresa se sastoji iz dva dela: dela koji prikazuje mrežu (podmrežu) i dela koji prikazuje host (uređaj). Ruter radi samo sa informacijama o podmrežama, tako da se može reći da maska podmreže „maskira” informacije o hostu.

Maska podmreže liči na IP adresu, ali se koristi zajedno sa IP adresom. Na primer, IP adresa 192.168.15.10 sa maskom podmreže 255.255.0.0 znači da se prvih 16 bitova IP adrese odnosi na podmrežu, a poslednjih 16 bitova (koje su prikazane kao 0) su adrese hostova.

Još jedan standardan način za iskazivanje informacija o mrežama i hostovima jeste tzv CIDR notacija . Na primer, u CIDR notaciji 192.168.15.10/16 označava IP adresu u kojoj se prvih 16 bitova odnosi na adresu mreže, a poslednjih 16 bitova su adrese hostova.

Mrežni administratori upravljaju podmrežama i maskama podmreža. Oni konfigurišu rutere kako bi mogli ostvariti komunikaciju između podmreža.

Šta je DHCP server?

U LAN ili WAN mrežama, jednom uređaju se IP adresa može dodeliti ručno (statička IP adresa) ili dinamičkim putem korišćenjem DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol) servera.

Mrežni uređaji koji se često koriste, kao što su serveri i štampači, često poseduju statičke IP adrese. Klijent računar može koristiti ili statičko ili dinamičko adresiranje.

Korišćenje DHCP servera može uštedeti dosta vremena. Administratori mreža podešavaju servere da bi mogli normalno da funkcionišu. Kada se običan korisnik priključi na mrežu, DHCP server će mu dinamički dodeliti IP adresu.

Šta je proxy server?

Proxy server ima funkciju da omogući korisnicima LAN i WAN mreža (sa privatnim IP adresama) da mogu pristupiti Internetu. Proxy server ima globalnu IP adresu. Na Internetu, proxy server se identifikuje kao jedan korisnik, ali može reprezentovati stotine korisnika neke LAN mreže.

Proxy serveri su uvedeni radi povećanja bezbednosti. Sa samo jednom pristupnom tačkom ka Internetu, relativno je lako sprečiti ulaz neželjenih aplikacija, kao što su virusi.

Proxy server se takođe može koristiti za filtriranje pristupa sajtovima koji se smatraju nepogodnim. On takođe ima i funkciju nadzora, tako da može pratiti sve što se dešava na mreži.

Rečnik

10Base-T – 10 megabita po sekundi (Mbps) baseband signalizacija korišćenjem twisted-pair transmisije. 10Base-T je bio u širokoj upotrebi zbog niske cene i visoke fleksibilnosti. U velikoj meri je zamenjen 100Base-T standardom, koji je 10 puta brži. Predstavlja vrstu Etherneta.

100Base-T – 100 megabita po sekundi (Mbps) baseband signalizacija korišćenjem twisted-pair transmisije. Poseduje tri moguća načina fizičkog ožičenja. Najčešće korišćeni način jeste 100Base-Tx. Vrsta Ethernet-a. Takođe, poznat pod nazivom Fast Ethernet.

Baseband – Tipična mrežna tehnologija gde se koristi samo jedna frekvencija prenosa (carrier frequency). Ethernet predstavlja vrstu baseband mreže. Takođe se naziva i narrowband.

Ethernet – Najčešće korišćen u LAN mrežama, definisan IEEE 802.3 standardom.Većina Apple i PC računara poseduje Ethernet port kao standard. Ethernet može funkcionisati na velikom broju medijuma, koji uključuju koaksijalni kabl i UTP i STP kabl. Najpopularniji metod kabliranja jeste twisted pair (kabl sa upredenim paricama), koji koristi dve bakarne žice sa ili bez oklopa od elektromagnetnih smetnji. Elektromagnetne smetnje mogu prouzrokovati gubitke podataka.

Postoje dva glavna tipa Ethernet-a: 10Base-T i 100Base-T (Fast Ethernet).

Brojevi 10 ili 100 označavaju brzinu u megabitima po sekundi. „Base” označava baseband signalizaciju – za prenos se koristi samo jedna frekvencija, i celokupan propusni opseg se koristi za svaku transmisiju.„T” označava da se za medijum prenosa koristi twisted-pair.

LAN – Lokalna mreža (Local Area Network). Grupa računara i mrežnih uređaja koji dele zajedničku liniju komunikacije, a često dele i resurse nekog servera na manjem području, kao što je, na primer, poslovna zgrada.

NIC – Mrežna kartica (Network Interface card). Kartica koja se ubacuje unutar računara ili periferijskog uređaja da bi se dati uređaj mogao priključiti na mrežu. Takođe se naziva i Network Interface Board (NIB).

Periferijski uređaj – Bilo koji računarski uređaj koji nije deo glavne jedinice (procesor i memorija), ali se povezuje na nju. Primeri periferijskih uređaja su hard diskovi, DVD uređaji, mrežne kartice, štampači, skeneri …

RJ-45 – RJ (Registered Jack) konektor oznake „45” je 8-pinski konektor za kablove sa upredenim paricama. Ovo je samo jedan iz velike grupe RJ konektora.

Shielded Twisted Pair (STP) – Ova vrsta kabla sa upredenim paricama poseduje provodni omotač ili foliju za svaki par i teoretski nudi veoma dobru zaštitu od interferencije i crosstalk pojave. Retko se koristi zbog činjenice da potencijalni rast performansi putem UTP-a nije vredan cene STP-a.

Unshielded Twisted Pair (UTP) – Upredene parice nisu oklopljene. Veoma su česte u računarskim mrežama, posebno kod patch kablova ili privremenih mrežnih konekcija, zbog velike fleksibilnosti kablova.

Klijent – Računar koji može zahtevati informacije ili obrađivati iste sa servera. Klijenti i serveri mogu biti međusobno povezani LAN, WAN ili daljinskom konekcijom.

IP adresa – Internet protokol adresa. IP adresa je jedinstveni broj koji koriste mašine (najčešće računari) u međusobnom saobraćaju putem interneta uz korišćenje internet protokola. Primer jedne IP adrese je: 74.125.43.99.

Čvor(Node) – Opšti pojam koji označava bilo koji entitet koji može pristupiti mreži. Takođe je poznat i pod nazivom „uređaj”.

Server – Računar na LAN mreži koji upravlja mrežnim resursima. Serveri su obično jednonamenski, što znači da ne izvršavaju druge zadatke osim svojih serverskih zadataka.

Token Ring – Topologija u kojoj su računari povezani provodnicima jedan za drugim i čine fizički krug. Informacije putuju u jednom smeru. Računari na mreži reemituju pakete, odnosno primaju pakete, a zatim ih šalju sledećem računaru u mreži.

Ova topologija se smatra aktivnom zato što računari u mreži šalju „žeton” (token) duž prstena. Token je posebna vrsta podatka. Ako neki računar u mreži želi da pošalje podatke, mora sačekati da na njega dođe red (da do njega dođe token) i da ih onda tek pošalje.

Topologije prstena su relativno skupe i teške za instalaciju, ali pružaju visok protok i pokrivaju velike razdaljine.

WAN – Wide Area Network. Računarska mreža koja pokriva šire područje grada, regiona ili države. Ponekad se izraz WAN koristi za mrežu koja koristi rutere i javne komunikacione veze. WAN se koristi za povezivanje različitih LAN mreža tako da omogućuje komunikaciju između korisnika i računara u različitim mrežama.

DNS – Domain Name System. Način na koji se nazivi Internet domena prevode u IP adrese.

IMAP – Internet Message Access Protocol. Protokol koji omogućuje pristup i rad sa elektronskom poštom na udaljenom mail serveru. EMail programi često koriste IMAP ili POP servere za prijem poruka, a SMTP servere za slanje poruka. IMAP je protokol novijeg datuma od POP protokola i korisnicima pruža mogućnost da manipulišu elektronskom poštom bez preuzimanja na lokalni računar. Korišćenjem IMAP-a, korisnici mogu kreirati, brisati, menjati i pretraživati svoje poštansko sanduče, a zatim i selektivno preuzeti i brisati email poruke.

POP – Post Office Protocol. Protokol koji omogućuje preuzimanje elektronske pošte sa servera na lokalni računar korisnika. EMail programi često koriste IMAP ili POP servere za prijem poruka, a SMTP servere za slanje poruka. Dok SMTP ima ograničene mogućnosti primanja email poruka, POP je definisan isključivo za prijem mail-ova. Najnovija verzija POP protokola je POP3.

SMTP – Simple Mail Transfer Protocol. Standardni email protokol na Internetu. On definiše format i slanje poruke, kao i način za čuvanje poruke.

DHCP – Dynamic Host Configuration Protocol. DHCP je skup pravila koji omogućuje uređajima na računarskoj mreži da traže i dobiju IP adresu od DHCP servera, kao i dodatne važne informacije.

Maska podmreže – 32-bitna adresa, koja pokazuje koji se delovi IP adrese odnose na mrežu, a koji na host.

Proxy server – Proxy server je server koji drugim računarima omogućava posredan pristup sadržajima na Internetu.